Глава 5-суверенитет Бога Одбацивање у (АУ Пинк.)
"Ево дакле доброту и строгост Божију." (# Ро 11:22)
У последњем поглављу, када лечење Суверенитет Бога Оца у спасење, испитали смо седам пролаза који га представљају као стварање избор између синова људских, и предестинатинг одређене оне бити прилагођени да слици Сина његова. Пажљив читалац ће наравно питати, а шта је са онима који нису били "одређени за вечни живот?" Одговор који се обично враћа на ово питање, чак и они који исповедају да верују у оно Писмо учи о Богу суверенитет, јесте, да је Бог пролази не бира, оставља их на миру да иде својим путем, и на крају их баца у језеро огњено, јер су одбили његов начин, и одбацио Спаситеља његовог пружања. Али то је само део истине, а други део-оно што је највише увредљиви за телесним умом је или игнорише или одбијен.
С обзиром на страшно свечаност субјекта овде пред нама, с обзиром на чињеницу да данас готово све, чак и они који исповедају да се калвинисти-одбити и одбацити ову доктрину, и имајући у виду чињеницу да је ово једна од тачака у књизи која се израчунава да подигне највише полемике, сматрамо да проширена истрага у овом аспекту Божије Истина је захтевао. Да је ова грана предмет суверенитета Божија је дубоко тајанствене можемо слободно дозвољавају, ипак, то није разлог зашто би требало да га одбије. Проблем је у томе, данас, постоји толико много који примају сведочанство Божије само тако далеко као што су задовољавајући начин могу да рачун за све разлози и основ за његово понашање, што значи да неће прихватити ништа друго него оно што може да се измери у ситне ваге своје ограничене капацитете.
Наводећи да је у свом балдест облику тачке сада се сматра је је Бог фореордаинед одређене оне на проклетство? Да су многи ће бити вечно проклет се јасно види из писма, да је сваки ће бити суђено према његовим делима и жети како је посејано, и да је као последица његове "проклетство је само" (# Ро 3:8) је подједнако сигуран, и да је Бог наредио да се не бира изабрати курс прате сада се обавезују да ће доказати.
Од онога што је пред нама у претходном поглављу о избор неких за спасење, она неминовно ће следити, чак и ако Писмо је неми на то, да мора постојати одбацивање других. Сваки избор, очигледно и нужно подразумева одбијање, јер где нема одлази тамо не може бити избора. Ако се неко кога Бог је изабран за спасење, (# 2тх 2:3) мора да постоји други, који нису изабрани спасење. Ако постоје неке да је Отац дао Христа, (# 637 српских) мора да постоји други којима није дајем Христа. Ако има неких чија су имена написана у књизи Јагње живота, (# Одг 21:27) мора да постоји други чија имена нису записана тамо. Да је то случај у потпуности ће у наставку доказати.
Сада сви признају да је од постанка света Бог сигурно форекнев и предвидели који би и који не примају Христа као свог Спаситеља, дакле даје се и родила те је знао да ће одбацити Христа, он мора створио им се проклетства. Све што се може рећи у одговору на ово: "Не, док је Бог предвидети ове и оне ће одбацити Христа, али није уредбе да би требало. Али ово је моли за право питање у питању. Бог је дефинитивно разлог зашто је створио човека, одређену сврху зашто је створио ово и да поједини, и имајући у виду вечног одредиште његовог бића, он је намена било да овај провести вечност у Рају, или да треба провести вечност у језеро огњено. Ако тада предвидео да се у креирању одређено лице да то лице ће презиру и одбацују Спаситеља, али знајући унапред да то, ипак, донео је та особа у постојање, онда је јасно је пројектовао и одредио да та особа треба да буде заувек изгубљен. Опет, вера је Божији дар, а у циљу да га дају само за неке, подразумева сврха не да га дају другима. Без вере нема спасења, "онај који верује не може да буде проклето", дакле ако су неке од Адамове потомке којима се он не науми да вера, то мора бити, јер је он одредио да они треба да буду проклети.
Не само да је тамо нема бежања од ових закључака, али историја их потврђује. Пре него што Божанско Оваплоћења, скоро две хиљаде година, огромна већина човечанства су остали сиромашан чак спољних Божја милост, што погодује без проповедање Божје Речи и без писане откривење његове воље. За многе дуго векова Израел је једина нација којој Божанство воуцхсафед неку посебну открића о себи-"Ко је у прошлости патили сви народи да хода на свој нацин" (# Ац 14:16) - "Ти само (Израел) су познато свих племена на земљи сам "(# Ам 3:2) Према томе, као и сви други народи су били лишени проповедање Божје Речи, они су били странци на вери да тиме долази.. () # Ро 10:17 Ови народи нису само у незнању Бог, али на начин да га молимо, на прави начин прихватања са њим, а средства од доласка на вечно уживање себе.
Па ако је Бог воље своје спасење, да он не воуцхсафед им средства спасења? Ће их нисам дао све потребне у том смислу? Али, то је непобитна чињеница да није. Ако је, онда, Божанство се, доследно, са својим правда, милосрђе и доброчинство, ускрати нека Божја милост, и затворио их у бруто мраку и неверство (због грехова својих предака, генерације пре), зашто би сматраће се да су неспојиви са његовом перфецтионс да искључи неке особе, многи, из милости себе, и од тог вечни живот који је повезан са њом? видим да је Господ и суверена диспосер оба краја што значи да воде, и средстава која воде ка том циљу?
Долази до сопствене дан, и да оне у нашој сопственој земљи, остављајући из готово уннумберабле масе уневангелизед народима, није јасно да постоје многи који живе у земљама где је проповедао Јеванђеље, земље које су пуне цркве, који је умрети странцима на Бога и његове светости? Истина, Божја милост је близу њихове руке, али многе од њих то није знао. Хиљаде су рођени у домове где су учили од повоју у погледу свих хришћана, као лицемери и проповедници као лук хумбугс. Други су инструкције из колевке у римокатоличанство, а су обучени да на јеванђелски Хришћанство као смртоносне јереси, и Библија као књига веома опасно за њих да прочитате. Осталог, узгајали у "Кристијан сајенс" породице, не знају за више истина Јеванђеља Христовог него уневангелизед народима. Велика већина ових умрети у крајњој непознавање пут мира. Сада нисмо у обавези да закључи да није Божија воља да комуницирају милости за њих? Имао је ће у супротном би он нема стварно саопштити своју милост на њих? Ако је, онда, то је била воља Божија, у времену, да одбије да им је милост, то мора да је своју вољу из свих вечности, јер његова ће се, као самог себе, исти јуче, данас и заувек. Нека не се заборавити да је Бог провиденцес само су манифестације његовог декрета: оно што Бог ради у времену је само оно што му наум у вечности, свој ће бити сама узрок свих његових дела и дела. Зато од својих ствари остављају неки мушкарци у финалу импенитенци и неверство ми уверљиво окупити што је његов вечни одлучност да се тако уради, и самим тим да утврди супротно неким од пре постанка света.
У Уестминстер исповедају да је рекао: "Бог од вечности урадио највише мудри и свети наум својој вољи, слободно и унцхангеабли предодредити уопште дође да прође" крајем г. Ре Грант-најпажљивији и опрезни и студената. писац-коментаришући ове речи је рекао: "То је савршено, божански истина, да је Бог одредио за своју славу уопште дође да прође" Па ако те тврдње тачне, није доктрина одбацивање утврди их. Шта, у људској историји, је једна ствар која се догодити сваки дан? Шта, али да мушкарци и жене умиру, проћи из овог света у безнадежним вечности, вечности патње и зло. Ако је онда Бог уопште фореордаинед у питању онда он мора да прође одлучила да огроман број људи проћи од овог света несачуване да вечно пате у језеро огњено. Признаје опште премиса, није специфичан закључак неизбежан?
У одговору на претходните ставови читалац може рећи, све ово је једноставно расуђивање, логично без сумње, али ипак само закључци. Добро, сада ћемо истаћи да поред горе наведених закључака постоје многи пасуси у Свето писмо, које су највише јасне и дефинитивне у свом учењу о овој теми свечана, одломци који су превише чисти да се погрешно и сувише јак да би избегавала. Дивите се да су толико добри људи одбијен њихов неоспоран потврда.
"Џошуа је рат дуго са свим тим краљевима. Није било ни једног града који је склопио мир са Израелцима, осим Хивијце живели у Гибеону: све друге узеше у борби. Јер је од Господа да отврдне своје срце, да дођу у бој против Израела, да би их уништити потпуно, и да они могу имати никакве користи, али да би могао да их уништи, као што Господ заповеди Мојсију. "( # Јос 11:18-20) Шта би могло бити плаинер од овога? Овде је велики број Канаанаца чија срца Господ отврднуо, кога је намена да се потпуно уништи, коме је показао "не корист". Готово да су зли, неморални, идолопоклонички, били су све лошији него неморалним, идолопоклонички људоздера Јужног мора Острва (и многим другим местима), коме је Бог дао кроз Јеванђеље Јохн Г. Пејтон! Заиста не. Онда зашто не Јехова команду Израел да уче Канаанце његове законе и упутити их у вези са жртвама у истинитог Бога? Јасно, јер их је означена се за уништавање, а ако је тако, да из свих вечности.
"Господ је све за себе: Да, чак и опаких за дан зла .." (# Пр 16:4) То је Господ је све, можда сваки читалац ове књиге ће омогућити: да је он направио све за себе није тако верује. Да нас је Бог направио, а не за сопствене сакес, али за себе, не за сопствену срећу али за своју славу је, ипак, више пута потврђен у Светом Писму-ре 4:11. Али # Пр 16:4 иде још даље: он изричито изјављује да је Господ је безбожнике за дан зло: то је био његов дизајн им се. Али, зашто? Не # 917 РО да нам кажете, "Јер Писмо говори Фараону рече, чак за ову сврху сам подигао те горе, да сам могао показати своју моћ у теби, и да моје име може бити проглашена по свој земљи!" Бог је направио зле да ће на крају, он може показати "своју моћ", већ да покаже приказујући оно једноставно питање је за њега да се потчини стоутест побуњеника и да збаци његов најмоћнији непријатељ.
"И тада ћу им исповедају, нисам знао да: одступи од мене, ви који безакоње дело" (# Мт 7:23) У претходном поглављу је показано да речи "знам" и "знањем." када се примењује на Бог у Светом писму, имају референцу не само да је Знање унапред (тј. пре његове голе знање), али да своје знање и валоризацију. Када је Бог рекао да Израел: "Ти само сам знао свих племена на земљи," (# Ам 3:2) очигледно је да мисли, "Ти само сам имао било какве повољан вези са" Када смо прочитали у. # Ро 11:2, Бог се не баци своме народу (Израел) кога је форекнев, "очигледно је да оно што је значило је:" Бог није коначно одбацила да су људи које је изабрао као објекат своје љубави-уп. # Де 7:7,8. На исти начин (и то је једини могући начин) смо да разумемо # Мт 7:23. У Судњи дан Господ ће вам кажем много, "Никада нисам знао", Напомена., То је више него једноставно "Знам да није" Његова изјава ће бити свечано, "Никада нисам знао", да никада нису били. објеката од мојих валоризацију. Насупрот ово са "ја знам (љубав) овце моје, и ја сам познат (волео) од мина", (.) # Српских 10:14 "овце" своје изабранике, "мало", рекао је не "знам", али проклетник, не бирају, а "многи" он не зна, не, не још пре постанка света није их зна-он "никада" их знао!
У # Ро 9:1-33 доктрина суверенитета Божје у апликацију и, бира и проклетник је третирана од најмање дужине. Детаљно излагање овог важног поглавља ће бити изнад наше садашње обима, све што можемо есеј је да живи на део који најјасније носи на аспект предмета које ми сада разматрамо.
# Ро 9:17 "Јер Писмо вели фараон рече:" Чак и за исту сврху сам подигао те се да би показати моје, моћ у теби, и да моје име може бити проглашена по свој земљи "Ове речи нам односе. назад на # 913 и # Ро Ро 9:14. У љубави # РО 913 Божија на Јакова и његових мржње Чујем да се објави. У 9:14 # Ро је питао: "Има ли неправде са Богом?" И овде у РО # 917: Апостол даље његов одговор на приговор. Не можемо сада боље него цитат из Калвин коментаре на овај стих. "Овде су две ствари које треба размотрити,-предодређење фараона у пропаст, која се односи на прошлост и још скривене савет Божји, и онда, дизајн овог, која је требало да обзнани имена Бога. Као и многи преводиоци, тежећи да измени овај одломак, перверзњаку је, прво морамо да посматрамо, да би за реч "Ја сам подигао те горе", или подиже, у хебрејском је, "Ја сам именовао," по којима се појављује, да је Бог, пројектовање показати да је непокорност фараона не би га спречило да пружи свом народу, не само да тврди да је његов бес је предвиђено по њему, и да је спреман средства за то забрани, али да је исто тако намерно поставио је и заиста за овај крај,-да би могао излагати више славан доказ своје моћи "То ће бити приметио да је даје као Калвин снагу хебрејска реч која чини Павле" У ту сврху сам подигао те горе. " - "Ја сам именован". Пошто је ово реч на којем је доктрина и аргумент стих окреће ми даље да истакнемо да је у тако да је ово цитат из # Екс 9:16 Апостол значајно одступа од Септуагинта-верзију а затим у општој употреби, а из које је најчешће цитира и замена клаузулу по први који је добио од Септуагинта: уместо "На овој си налог ти је сачуван", рекао је даје "За ову самом крају сам подигао те се!"
Али сада морају да размотре више детаља случају фараона који сумира у конкретном примеру велике контроверзе између човека и његов творац. "За сада ћу подићи руку да ми да ударим ти и твој народ са кугом, а ти ћеш бити одсечен од земље. А у самом делу за овај разлог сам подигао те се, за показати у теби мојој моћи и да моје име може се прогласити по свој земљи "(# Екс 9:15,16). На ове речи које ми нудимо следеће коментара:
Прво, ми знамо од # Екс 14:1-15:27 да је фараон био одсечен, што је одсечен од Бога, да је био одсечен у самом средишту своје пакости, да је одсекао а не болест нити од болести које су инцидент старости, ни по ономе што људи појам несреће, али је одсечен од стране непосредно Божију руку на суду.
Друго, то је драги Бог подигао Фараону за сам крај, да му "одсекао", који је у језику Новог завета значи "уништио" Бог никада. Нема ништа без претходног дизајна. У њему се даје, у њему је очување кроз повоју и детињства, у њему је дизање на престо Египта, Бог је један крај у приказу. Тако да је Божија сврха је јасно из његових речи Мојсију пре него што је отишао у Египат, на захтев фараону да Господ народ бити забрањено да иду три дана хода у пустињу да се поклони њему "А Господ рече Мојсију: Кад идеш да се врати у Египат, видим да си се сва та знамења пред фараона, које сам ставио на руку, али ја ћу учинити да отврдне своје срце, да није нека народ да оде "(#. ЕКС 4:21 ) Али не само то, Бог дизајна и намене проглашена је много пре тога. Четири стотине година раније је Бог рекао Абрахаму, "Добро знај да ће бити твоје потомство странац у земљи која није њихова, и нека им служи, а они ће их понижавати четири стотине година, као и да је народ, коме ће служити ја ћу судити ". () # Г 15:13,14 Из ових речи јасно је (народ и краља се гледа као један у Старом завету) Бог је сврха била формирана дуго пре него што је дао фараон буде.
Треће, испитивање Божје односима са фараона јасно показује да су Египатски краљ је био заиста "посуда гнева уграђен у пропаст", налази се на престо Египта. Са узде власти у рукама, он је сједио на челу народа који заузета првог реда међу народима света. Није било других монарх на свету у стању да контролише или да диктира фараона. Таквом се врти у глави висина је Бог подићи овај проклетник, и такав курс је био природан и неопходан корак да га припреме за коначну судбину, јер је божански аксиом да је "понос иде пре уништења и охоли дух пре пада." Даље, и ово је дубоко важно напоменути и врло значајна-Бог уклонио из фараона једног спољашњег ограничења која је израчуната да делује као потврду на њега. Бестовинг на фараон неограничене овлашћења краљ га је постављање пре свега правни утицај и контролу. Али, поред овог, Бог Мојсију уклоњен са својим присуством и краљевство. Је Мојсије, који не само да је био вешт у све мудрости египатских али су узгајали у домаћинству фараону, је доживео да остане у непосредној близини на престо, не може бити никакве сумње, али да његов пример и утицај био моћан проверите на зло краља и тираније. Ово, иако не и једини узрок је јасно један од разлога зашто је Бог послао Мојсија у мидјанске, јер је током његовог одсуства да је Египат је нехумано краљ урамљена његов најсуровијег едиката. Бог одредио, уклањањем овог ограничења, да фараон пуну могућност да попуните пуној мери своје грехе, и сазревају за себе је потпуно заслужена, али предодређен пропаст.
Четврто, Бог "отврдну" свом срцу како је изјавио је да би. () # ЕКС 4:21 То је у пуном сагласју са декларацијама Светог Писма, "припреме срце у човеку, и одговор на језик, је од Господа"; (# Пр 16:1) " Краљево је срце у руке Господње, као река воде, он га одврати куда ће. " (# Пр 21:1) Као и сви други краљеви, фараоново срце било у руке Господње, а Бог је и право и моћ да га куда год драго. И драго му је да га од свих добро. Бог одлучио да ометају фараону из доделу његов захтев преко Мојсија да пустим војнике, док је он у потпуности су га припремили за његов коначни збаци, и зато ништа не недостаје то би у потпуности му одговара, Бог отврдну срцем.
Коначно, то је вредан детаљног разматрања имати на уму како Оправдање Бога у свом пословању са фараона је у потпуности потврђено. Најзначајнија је да откријемо да смо фараону своје сведочење у корист Бога и против себе! У # Екс 9:15,16 смо сазнали како је Бог рекао фараону за које сврхе га је подигао, а # ЕКС 9:27 речено нам је да фараон рекао: "Ја сам згрешио овај пут: Господ је праведан, и ја и мој народ су зли "Означи да је то рекао након што је фараон је знао да га је Бог подигао да би" му је одсечена. "након што је тешка пресуда је била послата на њега, након што је отврдну своје срце. У то време фараона је прилично зрелог за суд, и потпуно спреман да одлучи да ли га је Бог повређени, или да ли је покушао да повреди Богу, и он у потпуности признаје да је "згрешио" и да је Бог био "праведан" Поново. имамо сведочанство Мојсија који је био упознат са Богом понашање према фараону. чуо је на почетку онога што је Бог дизајн у вези са фараона, он је сведок Бог је пословање са њим, а он је посматрао своје "дуго трпљење", према овом посуду гнева уграђен у пропаст, и на крају је гледао га истријебе Божанска пресуда у Црвеном мору. Како је тада био импресиониран Мојсије? Да ли је подизање крик неправде? Да ли је се усудио да наплати Бога неправде? Далеко од тога. Уместо тога, он каже: "Ко је као ти, Господе, међу боговима? Ко је као ти, славна, у светости, страшан у хвали, чинећи чуда "(# Екс 15:11!)
Мојсије је био дирнут осветољубив духу видје Израел Заклети непријатељ "одсечен" од водама Црвеног мора? Сигурно не. Али, да заувек уклонити све сумње на овај резултат, остаје да се истакне како се светитељи на небу, пошто су сведоци болне пресуда Бога, придруже у певање "песму Мојсија, слуге Божијег, и песму Јагње говорећи, Велики и чудесна су дела твоја, Господе, Боже Свемогући, само и истинити путеви твоји, ти си краљ народа "(# Одг 15:3) овде онда је врхунац. и потпуна и коначна потврда Божје односима са Фараон. Светитеља на небу се придруже у певање песму Мојсија, у којој је слуга Божији слави Јеховиних похвале да се сруши фараона и његов домаћин, изјављујући да тако делује Бог није неправедан, али само и истинито. Ми морамо веровати, дакле, да је судија целе земље је право у стварање и уништавање овај брод гњева, фараона.
Случај фараона успоставља принцип и илуструје доктрину одбацивање. Ако је Бог заиста утврди супротно Фараону, можемо с правом може закључити да је репробатес сви други којима није предодреди да буду прилагођени за слици Сина његова. Овај закључак апостол Павле очигледно црпи из судбину фараона, јер у # РО 9:1-33, након што се односи на сврху Божје у подизању се фараон, наставља он, "зато". Случај фараона је уведен да би се докаже доктрину Одбацивање као пандан доктрине избора.
На крају, рекли бисмо да је у формирању фараону Бога приказује ни правда ни неправда, већ само његовог гола суверенитет. Као Лончар је суверен у формирању судова, тако да је Бог суверен у формирању моралних агената.
# Ро 9:18 "Зато је дао милост на коме ће се смиловати, и кога ће он харденетх". "Зато", најављује генерални закључак који апостол црпи из све што је рекао у три претходне стихове поричу да је Бог неправедан у љубави Јакова и Исава мрзе, а посебно се примењује принцип примјер у Бога односима са фараона. Она прати све врати у сувереној вољи Створитеља. Он воли и мрзи једну другу, он вежбе милости према неким стеже и другима, без позивања на било шта сачували своје суверене воље.
That which is most repellant to the carnal mind in the above verse is the reference to hardening—”Whom he will he hardeneth”—and it is just here that so many commentators and expositors have adulterated the truth. The most common view is that the apostle is speaking of nothing more than judicial hardening, ie, a forsaking by God because these subjects of his displeasure had first rejected his truth and forsaken him. Those who contend for this interpretation appeal to such scriptures as #Ro 1:19-26—God gave them up, that is (see context) those who knew God yet glorified him not as God. {#Ro 1:21} Appeal is also made to #2Th 2:10-12. But it is to be noted that the word “harden” does not occur in either of these passages. But further, we submit that #Ro 9:18 has no reference whatever to judicial “hardening.” The apostle is not there speaking of those who had already turned their backs on God's truth, but instead, he is dealing with God's sovereignty, God's sovereignty as seen not only in showing mercy to whom he wills, but also in hardening whom he pleases. The exact words are “Whom he will”—not “all who have rejected his truth”—”he hardeneth,” and this, coming immediately after the mention of Pharaoh, clearly fixes their meaning. The case of Pharaoh is plain enough, though man by his glosses has done his best to hide the truth.
() # Ро 9:18 "Зато је дао милост на коме ће имати милости, и кога ће он харденетх". Ова афирмација суверене Божије "стврдњавање" грешника "срца у разлику од правосудних стврдњава-није сама. Означите језик # српских 12:37-40 "Иако је учинио много чуда пред њима, они не повјероваше у њега: да је рекао пророк Исаија се испуни што рече: Господе, ко је веровао наш извештај? и кога има рука Господња је открио? Због тога нису могли да верују (засто?), Јер је рекао Исаија опет, он има заслепљени њиховим очима, и стврдну срца (зашто? Зато што је одбио да верују у Христа Ово је популарном веровању, али знак одговора на писма? ) да не би требало да видите својим очима, ни срцем не разумеју, и да се претвара, а ја би требало да их излечи ". Сада, читалац, то је само питање да ли или не ћете веровати оно што је Бог открио у својој реч. То није ствар дуже претраживањем или дубока студија, али искрен дух који је потребан, да би разумели ову доктрину.
{#Ro 9:19} “Thou wilt say then unto me, Why doth he yet find fault? For who hath resisted his will?” Is not this the very objection which is urged today? The force of the apostle's questions here seems to be this: Since everything is dependent on God's will, which is irreversible, and since this will of God, according to which he can do everything as sovereign—since he can have mercy on whom he wills to have mercy, and can refuse mercy and inflict punishment on whom he chooses to do so—why does he not will to have mercy on all, so as to make them obedient, and thus put finding of fault out of court? Now it should be particularly noted that the apostle does not repudiate the ground on which the objection rests. He does not say God does not find fault. Nor does he say, Men may resist his will. Furthermore, he does not explain away the objection by saying: You have altogether misapprehended my meaning when I said “Whom he wills he treats kindly, and whom he wills he treats severely.” But he says, “'first, this is an objection you have no right to make'; and then, 'This is an objection you have no reason to make'” (see Dr. Brown). The objection was utterly inadmissible, for it was a replying against God. It was to complain about, argue against, what God had done!
(# Ро 9:19) "онда ћеш рећи ми:" Зашто, Зар је он још некога? Ко има одупрети његовој вољи? "Језику који Апостол овде ставља у уста Приговор је тако једноставно и истакао, да је неспоразум требало да буде немогуће. Зашто Зар је он још некога? Сада, читалац, шта да те речи значе? Формулише сопствени одговор пре него што наша разматрања. Могу снагу питања апостол је бити било који други од овог: Ако је истина да је Бог "милости" на коме хоће, а такође и "стеже" кога хоће, онда оно постаје људских одговорност? У том случају мушкарци нису ништа бољи од лутке, а ако то буде истина онда би било неправедно да Бог "некога" са својим немоћног бића. Означите реч ", затим"-ћеш рећи онда ме к-наводи (нетачно) закључак, или закључак који приговор црпи из онога што је рекао Апостол. И ознака, мој читаоче, апостол спремно видео доктрина је формулисао ће подићи овом приговор, и ако оно што смо написали у целој овој књизи изазива, у неким бар (све телесне чији умови нису покорили по божанском благодати) исти приговор, онда она мора бити јер нисмо представили доктрине која је изнета у # РО 9:1-33, иначе, јер је људска природа се променила од дана Апостолски. Размислите сада остатак стих. () # Ро 9:19 Апостол понавља исти приговор у нешто другачијем облику, понавља тако да његово значење може да не буде погрешно сундерстоод-наиме, "Јер ко одупрети му се" Јасно је онда? Да је предмет под непосредне дискусије односи се на "Божију вољу", односно, његов суверен начин, што потврђује оно што смо рекли горе на, (# РО 9:17,18) где смо тврдили да то није судски каљења која је у приказу (то јест, стврдњавање због претходног одбијања од истине), али је суверени "каљење", да је, "стврдњавање" у палом и грешном створењу ни због чега другог него што инхерес у сувереној вољи Божијој. А самим тим и питање: "Ко је одупрети му се:" Шта онда се апостол? Каже у одговору на ове примедбе?
() # Ро 9:20 "Не, али, човјече, који си ти да реплиест против Бога? Ће ствар формирана реци му да је формирана "Зашто си ме тако?" Апостол, дакле, није рекао примедбу је бесмислено и неосновано, уместо тога, он је прекоре.Плакао Приговор за безбожност. Он га подсећа да је само "човек" створење, и да као таква је већина неприкладан и дрзак за њега да "одговор (тврде, или разлога) против Бога". Штавише, он га подсећа да је ништа више од "ствар формирана," и стога је лудило и хула да се диже против бившег себе. Прије одласка овог стиха треба истаћи да је затварање речима, "Зашто си ме тако" помажу нам да се утврди, без сумње, тачно тема у расправи. У светлу непосредног контекста оно што се може снагу "и тако?" Шта, али као у случају Чујем, зашто си ме направио предмет "мржње?" Шта, али као иу случају фараона, Зашто си ме једноставно "стврдне" мене? Оно што други значи да, објективно, бити додељени на то?
Веома је важно да се јасно би пред нама да је апостол је објекат у овом пролаз за лечење суверенитета Божје у решавању, с једне стране, оне које воли судова к част и посудама милосрђа, и, с друге стране стране, са онима којима је он "мрзи" и "стеже" судова к срамоти и посуде гнева.
(# Ро 9:21-23) има не Лончар власт над глине, од истог тијеста, да се направи једна посуда к част, и још к срамотимо? Шта ако је Бог, хотећи да покаже гњев, и да своју моћ зна, издржао са много стрпљивост посуде гнева уграђен у пропаст: И то би могао да обзнани богатство славе своје на посудама милосрђа, које је раније имао припрема славу. У овим стиховима апостол обезбеди потпуну и коначну одговор на примедбе подигао унутра () # РО 9:19 Као прво, он пита: "има не Лончар власт над глине", итд Треба напоменути реч овде? преведено "на снази" другу у грчком из једне пружене "власт" у (# РО 922), где она могу само назначити своју моћ, али овде у () # РО 9:21 снага говори да односе према Створитељу права и суверене прерогативе, тако да је то тако, произилази из чињенице да је иста грчка реч је запослен у # српских 1:12 - "А који га примише, даде моћ да постану синови Божији "који, као што је познато, значи право или привилегију да постану синови Божији. РВ користи "право", како у # српских 1:12 и 9:21 # Ро.
(# Ро 9:21) "има не Лончар власт над глине од истог тијеста, да се направи једна посуда к част, и још к срамотимо" То "Лончар" овде? Је сам Бог је сигурно у односу на претходну стих, где је апостол пита "Ко си ти да реплиест против Бога?", а затим, говорећи у смислу лик је био на коришћење, наставља: "Зар ствар формирана реци му да је формирана је" итд Неки има оних који би похарати ове речи њихових снага тврдећи да док је људски Лончар чини одређене посуде која се користи за мање часним сврхе од других, ипак, они су дизајнирани да попуне неке корисне место. Али, апостол не овде рећи, "има не власт над Лончар глине од истог тијеста, да се направи једна посуда к часно користи, а други за мање частан искористимо", али он говори о неким "посуде" праве " unto dis honour.” It is true, of course, that God's wisdom will yet be fully vindicated, in as much as the destruction of the reprobate will promote his glory—in what way the next verse tells us.
Ere passing to the next verse let us summarize the teaching of this and the two previous ones. In {#Ro 9:19} two questions are asked, “Thou wilt say then unto me, Why doth he yet find fault? For who hath resisted his will?” To those questions a threefold answer is returned. First, in {#Ro 9:20} the apostle denies the creature the right to sit in judgment upon the ways of the Creator—”Nay, but, O man who art thou that repliest against God? Shall the thing formed say to him that formed it, Why hast Thou made me thus?” The apostle insists that the rectitude of God's will must not be questioned. Whatever he does must be right. Second, in {#Ro 9:21} the apostle declares that the Creator has the right to dispose of his creatures as he sees fit—”Hath not the potter power over the clay, of the same lump, to make one vessel unto honour, and another unto dishonour?” It should be carefully noted that the word for “power” here is exousian—an entirely different word from the one translated “power” in the following verse (“to make known his power”), where it is dunamin. In the words “Hath not the potter power over the clay?” it must be God's power justly exercised, which is in view—the exercise of God's rights consistently with his justice, — because the mere assertion of his omnipotency would be no such answer as God would return to the questions asked in. {#Ro 9:19} Third, in, {#Ro 9:22,23} the apostle gives the reasons why God proceeds differently with one of his creatures from another: on the one hand, it is to “shew his wrath” and to “make his power known;” on the other hand, it is to “make known the riches of his glory.”
”Hath not the potter power over the clay of the same lump, to make one vessel unto honour, and another unto dishonour?” Certainly God has the right to do this because he is the Creator. Does he exercise this right? Yes, as #Ro 9:13,17 clearly show us—”For this same purpose have I raised thee (Pharaoh) up”.
{#Ro 9:22} “What if God, willing to show his wrath, and to make his power known, endured with much longsuffering the vessels of wrath fitted to destruction”. Here the apostle tells us in the second place, why God acts thus, ie, differently with different ones—having mercy on some and hardening others, making one vessel unto honour and another unto dishonour. Observe, that here in {#Ro 9:22} the apostle first mentions “vessels of wrath,” before he refers in {#Ro 9:23} to the “vessels of mercy.” Why is this? The answer to this question is of first importance: we reply, Because it is the “vessels of wrath” who are the subjects in view before the objector in. {#Ro 9:19} Two reasons are given why God makes some “vessels unto dishonour:” first, to “show his wrath,” and secondly “to make his power known”—both of which were exemplified in the case of Pharaoh.
One point in the above verse requires separate consideration—”Vessels of wrath fitted to destruction.” The usual explanation which is given of these words is that the vessels of wrath fit themselves to destruction, that is, fit themselves by virtue of their wickedness; and it is argued that there is no need for God to “fit them to destruction,” because they are already fitted by their own depravity, and that this must be the real meaning of this expression. Now if by “destruction” we understand punishment, it is perfectly true that the non-elect do “fit themselves,” for everyone will be judged “according to his works;” and further, we freely grant that subjectively the non-elect do fit themselves for destruction. But the point to be decided is, Is this what the apostle is here referring to? And, without hesitation, we reply it is not. Go back to #Ro 9:11-13: did Esau fit himself to be an object of God's hatred, or was he not such before he was born? Again; did Pharaoh fit himself for destruction, or did not God harden his heart before the plagues were sent upon Egypt?—see #Ex 4:21!
#Ro 9:22 is clearly a continuation in thought of {#Ro 9:21} and #Ro 9:21 is part of the apostle's reply to the questions raised in #Ro 9:20: therefore, to fairly follow out the figure, it must be God himself who “fits” unto destruction the vessels of wrath. Should it be asked how God does this, the answer, necessarily, is, objectively, — he fits the non-elect unto destruction by his fore-ordinating decrees. Should it be asked why God does this, the answer must be, to promote his own glory, ie, the glory of his justice, power and wrath. “The sum of the apostle's answer here is, that the grand object of God, both in the election and the reprobation of men, is that which is paramount to all things else in the creation of men, namely, his own glory” (Robert Haldane).
{#Ro 9:23} “And that he might make known the riches of his glory on the vessels of mercy, which he had afore prepared unto glory.” The only point in this verse which demands attention is the fact that the “vessels of mercy” are here said to be “afore prepared unto glory.” Many have pointed out that the previous verse does not say the vessels of wrath were afore prepared unto destruction, and from this omission they have concluded that we must understand the reference there to the non-elect fitting themselves in time, rather than God ordaining them for destruction from all eternity. But this conclusion by no means follows. We need to look back to #Ro 9:21 and note the figure which is there employed. “Clay” is inanimate matter, corrupt, decomposed, and therefore a fit substance to represent fallen humanity. As then the apostle is contemplating God's sovereign dealings with humanity in view of the Fall, he does not say the vessels of wrath were “afore” prepared unto destruction, for the obvious and sufficient reason that, it was not until after the Fall that they became (in themselves) what is here symbolized by the “clay.” All that is necessary to refute the erroneous conclusion referred to above, is to point out that what is said of the vessels of wrath is not that they are fit for destruction (which is the word that would have been used if the reference had been to them fitting themselves by their own wickedness), but fitted to destruction; which, in the light of the whole context, must mean a sovereign ordination to destruction by the Creator. We quote here the pointed words of Calvin on this passage—”There are vessels prepared for destruction, that is, given up and appointed to destruction; they are also vessels of wrath, that is, made and formed for this end, that they may be examples of God's vengeance and displeasure. Though in the second clause the apostle asserts more expressly, that it is God who prepared the elect for glory, as he had simply said before that the reprobate are vessels prepared for destruction, there is yet no doubt but that the preparation of both is connected with the secret counsel of God. Paul might have otherwise said, that the reprobate gave up or cast themselves into destruction, but he intimates here, that before they are born they are destined to their lot.” With this we are in hearty accord. #Ro 9:29 does not say the vessels of wrath fitted themselves, nor does it say they are fit for destruction, instead, it declares they are “fitted to destruction,” and the context shows plainly it is God who thus “fits” them—objectively by his eternal decrees.
Though #Ro 9:1-33 contains the fullest setting forth of the doctrine of Reprobation, there are still other passages which refer to it, one or two more of which we will now briefly notice:—
”What then? That which Israel seeketh for, that he obtained not, but the election obtained it, and the rest were hardened.” {#Ro 11:7 RV} Here we have two distinct and clearly defined classes which are set in sharp antithesis: the “election” and “the rest;” the one “obtained,” the other is “hardened.” On this verse we quote from the comments of John Bunyan of immortal memory:—”These are solemn words: they sever between men and men—the election and the rest, the chosen and the left, the embraced and the refused. By 'rest' here must needs be understood those not elect, because set the one in opposition to the other, and if not elect, whom then but reprobate?”
Writing to the saints at Thessalonica the apostle declared, “For God hath not appointed us to wrath, but to obtain salvation by our Lord Jesus Christ.” {#1Th 5:9} Now surely it is patent to any impartial mind that this statement is quite pointless if God has not “appointed” any to wrath. To say that God “hath not appointed us to wrath,” clearly implies that there are some whom he has “appointed to wrath,” and were it not that the minds of so many professing Christians are so blinded by prejudice, they could not fail to clearly see this.
”A Stone of stumbling, and a Rock or offence, even to them who stumble at the Word, being disobedient, whereunto also they were appointed”. {#1Pe 2:8} The whereunto manifestly points back to the stumbling at the Word, and their disobedience. Here, then, God expressly affirms that there are some who have been “appointed” (it is the same Greek word as in #1Th 5:9) unto disobedience. Our business is not to reason about it, but to bow to Holy Scripture. Our first duty is not to understand, but to believe what God has said.
”But these, as natural brute beasts, made to be taken and destroyed, speak evil of the things that they understand not; and shall utterly perish in their own corruption.” {#2Pe 2:12} Here, again, every effort is made to escape the plain teaching of this solemn passage. We are told that it is the “brute beasts” who are “made to be taken and destroyed,” and not the persons here likened to them. All that is needed to refute such sophistry is to inquire wherein lies the point of analogy between the “these” (men) and the “brute beasts?” What is the force of the “as”—but “these as brute beasts?” Clearly, it is that “these” men as brute beasts, are the ones who, like animals, are “made to be taken and destroyed:” the closing words confirming this by reiterating the same sentiment—”and shall utterly perish in their own corruption.”
”For there are certain men crept in unawares, who were before of old ordained to this condemnation; ungodly men, turning the grace of our God into lasciviousness, and denying the only Lord God, and our Lord Jesus Christ.” {#Jude 1:4} Attempts have been made to escape the obvious force of this verse by substituting a different translation. The RV gives: “But there are certain men crept in privily, even they who were of old written of beforehand unto this condemnation.” But this altered rendering by no means gets rid of that which is so distasteful to our sensibilities. The question arises, Where were these “of old written of beforehand?” Certainly not in the Old Testament, for nowhere is there any reference there to wicked men creeping into Christian assemblies. If “written of” be the best translation of “prographo,” the reference can only be to the book of the divine decrees. So whichever alternative be selected there can be no evading the fact that certain men are “before of old” marked out by God “unto condemnation.”
”And all that dwell on the earth shall worship him (viz. the Antichrist), every one whose name hath not been written from the foundation of the world in the Book of Life of the Lamb that hath been slain” (#Re 13:8, RV compare #Re 17:8). Here, then, is a positive statement affirming that there are those whose names were not written in the Book of Life. Because of this they shall render allegiance to and bow down before the Antichrist.
Here, then, are no less than ten passages which most plainly imply or expressly teach the fact of reprobation. They affirm that the wicked are made for the Day of Evil; that God fashions some vessels unto dis honour; and by his eternal decree (objectively) fits them unto destruction; that they are like brute beasts, made to be taken and destroyed, being of old ordained unto this condemnation. Therefore in the face of these scriptures we unhesitatingly affirm (after nearly twenty years careful and prayerful study of the subject) that the Word of God unquestionably teaches both Predestination and Reprobation, or to use the words of Calvin, “Eternal Election is God's predestination of some to salvation, and others to destruction”.
Having thus stated the doctrine of Reprobation, as it is presented in Holy Writ, let us now mention one or two important considerations to guard it against abuse and prevent the reader from making any unwarranted deductions:—
First, the doctrine of Reprobation does not mean that God purposed to take innocent creatures, make them wicked, and then damn them. Scripture says, “God hath made man upright, but they have sought out many inventions.” {#Ec 7:29} God has not created sinful creatures in order to destroy them, for God is not to be charged with the sin of his creatures. The responsibility and criminality is man's.
God's decree of Reprobation contemplated Adam's race as fallen, sinful, corrupt, guilty. From it God purposed to save a few as the monuments of his sovereign grace; the others he determined to destroy as the exemplification of his justice and severity. In determining to destroy these others, God did them no wrong. They had already fallen in Adam, their legal representative; they are therefore born with a sinful nature, and in their sins he leaves them. Nor can they complain. This is as they wish; they have no for holiness; they love darkness rather than light. Where, then, is there any injustice if God “gives them up to their own hearts' lusts!” {#Ps 81:12}
Second, the doctrine of Reprobation does not mean God refuses to save those who earnestly seek salvation. The fact is that the reprobate have no longing for the Saviour: they see in him no beauty that they should desire him. They will not come to Christ—why then should God force them to? He turns away none who do come—where then is the injustice of God fore-determining their just doom? None will be punished but for their iniquities; where then, is the supposed tyrannical cruelty of the Divine procedure? Remember that God is the Creator of the wicked, not of their wickedness; he is the Author of their being, but not the Infuser of their sin.
God does not (as we have been slanderously reported to affirm) compel the wicked to sin, as the rider spurs on an unwilling horse. God only says in effect that awful word, “Let them alone.” {#Mt 15:14} He needs only to slacken the reins of providential restraint, and withhold the influence of saving grace, and apostate man will only too soon and too surely, of his own accord, fall by his iniquities. Thus the decree of reprobation neither interferes with the bent of man's own fallen nature, nor serves to render him the less inexcusable.
Third, the decree of Reprobation in no wise conflicts with God's goodness. Though the non-elect are not the objects of his goodness in the same way or to the same extent as the elect are, yet are they not wholly excluded from a participation of it. They enjoy the good things of Providence (temporal blessings) in common with God's own children, and very often to a higher degree. But how do they improve them? Does the (temporal) goodness of God lead them to repent? Nay, verily, they do but “despise his goodness, and forbearance, and longsuffering, and after their hardness and impenitency of heart treasure up unto themselves wrath against the day of wrath.” {#Ro 2:4,5} On what righteous ground, then, can they murmur against not being the objects of his benevolence in the endless ages yet to come? Moreover, if it did not clash with God's mercy and kindness to leave the entire body of the fallen angels {#2Pe 2:4} under the guilt of their apostasy; still less can it clash with the Divine perfections to leave some of fallen mankind in their sins and punish them for them.
Finally, let us interpose this necessary caution: It is utterly impossible for any of us, during the present life, to ascertain who are among the reprobate. We must not now so judge any man, no matter how wicked he may be. The vilest sinner, may, for all we know, be included in the election of grace and be one day quickened by the Spirit of grace. Our marching orders are plain, and woe be unto us if we disregard them—”Preach the Gospel to every creature.” When we have done so our skirts are clear. If men refuse to heed, their blood is on their own heads; nevertheless “we are unto God a sweet savour of Christ, in them that are saved, and in them that perish. To the one we are a savour of death unto death; and to the other we are a savour of life unto life.” {#2Co 2:15,16}
We must now consider a number of passages which are often quoted with the purpose of showing that God has not fitted certain vessels to destruction or ordained certain ones to condemnation. First, we cite #Eze 18:31 —”Why will ye die, O house of Israel?” On this passage we cannot do better than quote from the comments of Augustus Toplady:—”This is a passage very frequently, but very idly, insisted upon by Arminians, as if it were a hammer which would at one stroke crush the whole fabric to powder. But it so happens that the “death” here alluded to is neither spiritual nor eternal death: as is abundantly evident from the whole tenor of the chapter. The death intended by the prophet is a political death; a death of national prosperity, tranquillity, and security. The sense of the question is precisely this: What is it that makes you in love with captivity, banishment, and civil ruin? Abstinence from the worship of images might, as a people, exempt you from these calamities, and once more render you a respectable nation. Are the miseries of public devastation so alluring as to attract your determined pursuit? Why will ye die? die as the house of Israel, and considered as a political body? Thus did the prophet argue the case, at the same time adding—”For I have no pleasure in the death of him that dieth saith the Lord God, wherefore, turn yourselves, and live ye. “This imports: First, the national captivity of the Jews added nothing to the happiness of God. Second, if the Jews turned from idolatry, and flung away their images, they should not die in a foreign, hostile country, but live peaceably in their own land and enjoy their liberties as an independent people.” To the above we may add: political death must be what is in view in #Eze 18:31,32 for the simple but sufficient reason that they were already spiritually dead!
#Mt 25:41 is often quoted to show that God has not fitted certain vessels to destruction—”Depart from me, ye cursed, into everlasting fire, prepared for the Devil and his angels.” This is, in fact, one of the principal verses relied upon to disprove the doctrine of Reprobation. But we submit that the emphatic word here is not “for” but “Devil.” This verse (see context) sets forth the severity of the judgment which awaits the lost. In other words, the above scripture expresses the awfulness of the everlasting fire rather than the subjects of it—if the fire be “prepared for the Devil and his angels” then how intolerable it will be! If the place of eternal torment into which the damned shall be cast is the same as that in which God's arch enemy will suffer, how dreadful must that place be!
Again: if God has chosen only certain ones to salvation, why are we told that God “now commandeth all men everywhere to repent?” {#Ac 17:3} That God commandeth “all men” to repent is but the enforcing of his righteous claims as the moral Governor of the world. How could he do less, seeing that all men everywhere have sinned against him? Furthermore; that God commandeth all men everywhere to repent argues the universality of creature responsibility. But this scripture does not declare that it is God's pleasure to “give repentance” {#Ac 5:31} to all men everywhere. That the apostle Paul did not believe God gave repentance to every soul is clear from his words in #2Ti 2:25 —”In meekness instructing those that oppose themselves; if God peradventure will give them repentance to the acknowledging of the truth.”
Again, we are asked, if God has “ordained” only certain ones unto eternal life, then why do we read that he “will have all men to be saved, and come to the knowledge of the truth?” {#1Ti 2:4} The reply is, that the words “all” and “all men,” like the term “world,” are often used in a general and relative sense. Let the reader carefully examine the following passages: #Mr 1:5 Joh 6:45,8:2 Ac 21:28,22:15 2Co 3:2 etc., and he will find full proof of our assertion. #1Ti 2:4 cannot teach that God wills the salvation of all mankind, or otherwise all mankind would be saved—”What his soul desireth even that he doeth!” {#Job 23:13}
Again; we are asked, Does not Scripture declare, again and again, that God is no “respecter of persons?” We answer, it certainly does, and God's electing grace proves it. The seven sons of Jesse, though older and physically superior to David, are passed by, while the young shepherd boy is exalted to Israel's throne. The scribes and lawyers pass unnoticed, and ignorant fishermen are chosen to be the apostles of the Lamb. Divine truth is hidden from the wise and prudent and is revealed to babes instead. The great majority of the wise and noble are ignored, while the weak, the base, the despised, are called and saved. Harlots and publicans are sweetly compelled to come in to the gospel feast, while self-righteous Pharisees are suffered to perish in their immaculate morality. Truly, God is “no respecter” of persons or he would not have saved me.
That the Doctrine of Reprobation is a “hard saying”—to the carnal mind is readily acknowledged—yet, is it any “harder” than that of eternal punishment? That it is clearly taught in Scripture we have sought to demonstrate, and it is not for us to pick and choose from the truths revealed in God's Word. Let those who are inclined to receive those doctrines which commend themselves to their judgment, and who reject those which they cannot fully understand, remember those scathing words of our Lord's, “O fools, and slow of heart to believe all that the prophets have spoken:” {#Lu 24:25} fools because slow of heart; slow of heart, not dull of head!
Once more we would avail ourselves of the language of Calvin: “But, as I have hitherto only recited such things as are delivered without any obscurity or ambiguity in the Scriptures, let persons who hesitate not to brand with ignominy those Oracles of Heaven, beware what kind of opposition they make. For, if they pretend ignorance, with a desire to be commended for their modesty, what greater instance of pride can be conceived, than to oppose one little word to the authority of God! as, 'It appears otherwise to me,' or 'I would rather not meddle with this subject.' But if they openly censure, what will they gain by their puny attempts against heaven? Their petulance, indeed, is no novelty; for in all ages there have been impious and profane men, who have virulently opposed this doctrine. But they shall feel the truth of what the Spirit long ago declared by the mouth of David, that God 'is clear when he judgeth'. {#Ps 51:4} David obliquely hints at the madness of men who display such excessive presumption amidst their insignificance, as not only to dispute against God, but to arrogate to themselves the power of condemning him. In the meantime, he briefly suggests, that God is unaffected by all the blasphemies which they discharge against heaven, but that he dissipates the mists of calumny, and illustriously displays his righteousness; our faith, also, being founded on the Divine Word, and therefore, superior to all the world, from its exaltation looks down with contempt upon those mists” (John Calvin).
In closing this chapter we propose to quote from the writings of some of the standard theologians since the days of the Reformation, not that we would buttress our own statements by an appeal to human authority, however venerable or ancient, but in order to show that what we have advanced in these pages is no novelty of the twentieth century, no heresy of the “latter days” but, instead, a doctrine which has been definitely formulated and commonly taught by many of the most pious and scholarly students of Holy Writ.
”Predestination we call the decree of God, by which he has determined in himself, what he would have to become of every individual of mankind. For they are not all created with a similar destiny: but eternal life is foreordained for some, and eternal damnation for others. Every man, therefore, being created for one or the other of these ends, we say, he is predestinated either to life or to death”—from John Calvin's “Institutes” (1536 AD) Book III, Chapter XXI entitled “Eternal Election, or God's Predestination of Some to Salvation and of Others to Destruction.”
We ask our readers to mark well the above language. A perusal of it should show that what the present writer has advanced in this chapter is not “Hyper-Calvinism” but real Calvinism, pure and simple. Our purpose in making this remark is to show that those who, not acquainted with Calvin's writings, in their ignorance condemn as ultra-Calvanism that which is simply a reiteration of what Calvin himself taught—a reiteration because that prince of theologians as well as his humble debtor have both found this doctrine in the Word of God itself.
Martin Luther is his most excellent work “De Servo Arbitrio” (Free Will a Slave), wrote: “All things whatsoever arise from, and depend upon, the divine appointments, whereby it was preordained who should receive the Word of Life, and who should disbelieve it, who should be delivered from their sins, and who should be hardened in them, who should be justified and who should be condemned. This is the very truth which razes the doctrine of free will from its foundations, to wit, that God's eternal love of some men and hatred of others is immutable and cannot be reversed.”
John Fox, whose Book of Martyrs was once the best known work in the English language (alas that it is not so today, when Roman Catholicism is sweeping upon us like a great destructive tidal wave!), wrote:—”Predestination is the eternal decreement of God, purposed before in himself, what should befall all men, either to salvation, or damnation”.
The “Larger Westminster Catechism” (1688)—adopted by the General Assembly of the Presbyterian Church—declares, “God, by an eternal and immutable decree, out of his mere love, for the praise of his glorious grace, to be manifested in due time, hath elected some angels to glory, and in Christ hath chosen some men to eternal life, and the means thereof; and also, according to his sovereign power, and the unsearchable counsel of his own will (whereby he extendeth or withholdeth favour as he pleases), hath passed by, and foreordained the rest to dishonour and wrath, to for their sin inflicted, to the praise of the glory of his justice”.
John Bunyan, author of “The Pilgrim's Progress,” wrote a whole volume on “Reprobation.” From it we make one brief extract:—”Reprobation is before the person cometh into the world, or hath done good or evil. This is evidenced by #Ro 9:11. Here you find twain in their mother's womb, and both receiving their destiny, not only before they had done good or evil, but before they were in a capacity to do it, they being yet unborn—their destiny, I say, the one unto, the other not unto the blessing of eternal life; the one elect, the other reprobate; the one chosen, the other refused.” In his “Sighs from Hell,” John Bunyan also wrote: “They that do continue to reject and slight the Word of God are such, for the most part, as are ordained to be damned”.
Commenting upon #Ro 9:22 “What if God willing to show his wrath, and to make his power known, endured with much longsuffering the vessels of wrath fitted to destruction” Jonathan Edwards (Vol. 4, p. 306—1743 AD) says, “How awful doth the majesty of God appear in the dreadfulness of his anger! This we may learn to be one end of the damnation of the wicked.”
Augustus Toplady, author of “Rock of Ages” and other sublime hymns, wrote: “God, from all eternity decreed to leave some of Adam's fallen posterity in their sins, and to exclude them from the participation of Christ and his benefits.” And again; “We, with the Scriptures, assert: That there is a predestination of some particular persons to life, for the praise of the glory of divine grace; and also a predestination of other particular persons to death for the glory of divine justice—which death of punishment they shall inevitably undergo, and that justly, on account of their sins”.
George Whitefield, that stalwart of the eighteenth century, used by God in blessing to so many, wrote: “Without doubt, the doctrine of election and reprobation must stand or fall together…I frankly acknowledge I believe the doctrine of Reprobation, that God intends to give saving grace, through Jesus Christ, only to a certain number; and that the rest of mankind, after the fall of Adam, being justly left of God to continue in sin, will at last suffer that eternal death which is its proper wages”.
”Fitted to destruction.” {#Ro 9:22} After declaring this phrase admits of two interpretations, Dr. Hodge—perhaps the best known and most widely read commentator on Romans—says, “The other interpretation assumes that the reference is to God and that the Greek word for 'fitted' has its full participle force; prepared (by God) for destruction.” This, says Dr. Hodge, “Is adopted not only by the majority of Augustinians, but also by many Lutherans.”
Were it necessary we are prepared to give quotations from the writings of Wycliffe, Huss, Ridley, Hooper, Cranmer, Ussher, John Trapp, Thomas Goodwin, Thomas Manton (Chaplain to Cromwell), John Owen, Witsius, John Gill (predecessor of Spurgeon), and a host of others. We mention this simply to show that many of the most eminent saints in bygone days, the men most widely used of God, held and taught this doctrine which is so bitterly hated in these last days, when men will no longer “endure sound doctrine;” hated by men of lofty pretensions, but who, notwithstanding their boasted orthodoxy and much advertised piety, are not worthy to unfasten the shoes of the faithful and fearless servants of God of other days.
Tags: Sovereinity of God
